Astronomski Magazin

  • Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
Home Istorija Ekspedicija na Halejevu kometu

Ekspedicija na Halejevu kometu

El. pošta Štampa PDF

5. juni. 2009.

  U poslednje vreme svi smo svedoci velikog truda poslednjeg „kosmičkog dinosaurusa", Amerike, da se vrati na Mesec. Tek se prave planovi za noseću raketu i komandni modul, a mnogi detalji su još uvek u glavama inženjerâ. Na nedavnoj Nasinoj proslavi, gledao sam intervju drugog čoveka na Mesecu, Edwina „Buzza" Aldrina, koji je tom prilikom proročki izjavio: „Tek kad budete hteli PONOVO da odete na Mesec, postaće vam jasna veličina našeg poduhvata!" Izgleda da smo, kao čovečanstvo, trenutno u nekom zastoju? Ćorsokaku? Sigurno je to tako ako se gledaju svemirske misije sa ljudskom posadom, ali da li to važi za misije na druge planete? Ne računajući nekoliko uspešnih (ali i nekoliko neuspešnih) misija na Marsu, „Pioneere" i „Voyagere" ka spoljnjim planetama, i „Cassini-Huygens" ka Saturnu, sve ostalo je jako mršavo. Ka Merkuru trenutno leti Nasina sonda „Messenger", prva letilica ka ovoj planeti za poslednjih 30 godina. Njen put će da traje punih 5 godina! I pored neuporedivo slabije elektronike i primitivnije tehnike, imam utisak da je u ranija vremena sve to išlo lakše i odvažnije[1]. Zna se i šta je bio uzrok tome: Hladni rat i trka za primat u svetu, ne samo u tehnologiji već i politici, u najširem smislu značenja te reči.

  Nedavno sam ovde na sajtu napisao zanimljiv tekst o brojnim (neostvarenim) planovima za istraživanje jedne planete koje je razmatrala NASA. Bilo je tu neverovatnih ideja! Avioni, bušilice za led, mikroboti ... Znajući sve to, malo ljudi može i da pretpostavi da je sve to preslabo u odnosu na neke misije koje su ljudi VEĆ IZVELI. Da li ste, recimo, znali da su pre više od 30 godina, ne jedna VEĆ DVE SONDE, paralelno, ispitale dolazeću Halejevu kometu, slikali je i poslali slike na Zemlju, a usput ispitali Veneru, i to uz pomoć balonâ! Da, balona, koji su leteli teškom i preteškom atmosferom ove tajanstvene nam i negostoljubive planete. Radi se o sovjetskim sondama tipa VEGA. Pisaću o njima.

  MISIJA VEGA

vega_1

  Početkom osamdesetih godina, pažnja svetskih astro-naučnika sve više se okretala predstojećem ulasku Halejeve komete u unutrašnjost Sunčevog sistema, koji se očekivao 1985-86. godine. Japanci su odmah objavili da oni planiraju slanje dve male svemirske sonde ka kometi, dok se Evropska svemirska agencija (ESA) već bacila na projektovanje prve međuplanetne letilice, sa ambicioznim planom da ispitaju dolazeću kometu iz neposredne blizine. Francuzi su želeli da na jednoj američkoj svemirskoj sondi poslatoj u susret Halejevoj kometi pošalju i svoj ultraljubičasti teleskop, ali u jesen 1979., pred kraj Karterovog predsednikovanja, NASA je naprasno objavila da nema para za takvu misiju. Na sastanku na Korzici, Institut za svemirska istraživanja Sovjetske akademije nauka, IKI AN (rus. Институт космических исследований Академии Наук СССР, ИКИ АН СССР) ponudio je Francuzima da oni ponesu njihov teleskop na istom Venerinom orbiteru za koji se dogovaralo da ponese i jedan francuski balon. Halejeva kometa je trebalo da proleti na 40 miliona kilometara od Venere, što je bilo mnogo bliže nego od Zemlje. Sa odgovarajuće pozicije u Venerinoj orbiti, trebao je da francuski teleskop napravi jedinstvene slike Halejeve komete.

  U kasnijim analizama, IKI je zaključio da je 40 miliona kilometara ipak još uvek prevelika udaljenost. Da li postoji neka mogućnost da se sonda i njen teleskop dovedu još bliže kometi? Na osnovu sugestija dr Vladimira G. Kurta[2] (Владимир Гдалевич Курт), proračuni iz nebeske mehanike A. A. Suhanova (A. A. Суханов) ponudili su jednu krajnje smelu mogućnost. Ako bi se pažljivo izabrao dan lansiranja, postojala je mogućnost da se pošalje jedna svemirska stanica na Veneru, izbaci mali balon i lender, a onda, promenom kursa, matična letilica upravi ka Halejevoj kometi. Bila su potrebna bezbrojna ispitivanja i redizajniranja pre nego što je usvojen konačni plan.

 

  VEGA: Ekspedicija

  U toj fazi, projekat je zahtevao ime, i odlučeno je - misija "ВЕГА". Naziv je nastao spajanjem ćiriličnih slova „ВЕ" od „Venera" (rus. Венера) i „ГА" od „Halej" (rus. Галлей). Domaći (ruski) autori takođe su koristili i oznaku 5VK (5ВК), držeći se nasleđa starog konstruktivnog biroa OKB-1[3] (u nekim tekstovima pominje se i VEHA, ali povremeno i nazivi „Venera 17" i „Venera 18"). Novo ime je obznanjeno u aprilu 1982. godine. Francuzi su bili razočarani sovjetskim stavom da njihovu ideju o velikom balonu odbace i na Veneru ponesu mnogo manji, pa su se demonstrativno povukli iz čitavog projekta. Radovi su nastavljeni u otadžbini, sa velikim slovima „CCCP" na sondi, da bi svi Venerijanci lako mogli da utvrde iz koje zemlje sonda doleće. Vođa projekta, akademik Roaljd Sagdejev[4] (Роальд Зиннурович Сагдеев, 1932.), lukavo je za čitav projekta zagrejao sovjetsku Armiju, objasnivši im da će misija predstavljati očit pokazatelj moći Sovjetskog Saveza da pošalju višestruke, nezavisno vođene bojeve glave - doduše na drugu planetu - ali da će to svakako urazumiti uvek nerazumne Amerikance. Jedan od generala mu je kasnije, u jednom privatnom razgovoru rekao da mu ništa nije poverovao, ali da je shvatio da je projekat odličan i da će mu Armija ipak dati zeleno svetlo.

2

3

Poslednja sovjetska armada upućena ka Veneri: međuplanetne stanice VEGA, sa prednje i zadnje strane. Sonde su imale bezmalo 5 tona, a na vrhu se u loptastom toplotnom štitu (braon kugla) prečnika 2,4 m, nalazio lender i balon. Valjkasto telo sadrži gorivo i motor za korekciju kursa, a okolo se nalazi toroidni odeljak pod pritiskom, za smeštaj složene elektronike. Na leđima se vidi hladnjak za kontrolu temperature, a sa svake strane se na stalcima nalazi velike spiralne antene za prihvatanje telemetrije sa lendera (desno od crnog diska na slici levo vide se nogari antene). Kamere i spektrometri za Halejevu kometu nalaze se na pokretnoj platformi, koja se vidi dole desmo, na desnoj slici. Štit protiv čestica i termoizolacioni prekrivač su uklonjeni da bi se bolje videli delovi letilice.

Ovde se nalaze još bolje slike VEGE: http://www.ninfinger.org/models/sovietsp/vega.html

  Zahvaljujući naporima akademika Borisa Petrova[5] (Борис Николаевич Петров), čelnika InterKosmosa, IKI je pozvao sve zainteresovane inopartnere da participiraju u misiji, pa su prvi put u svojoj istoriji svemirskog istraživanja Sovjeti rezervisali 120 kg predviđenog korisnog tereta za neki međunarodni projekat. Odmah je reagovalo 13 evropskih zemalja, uključujući i uvređene Francuze. Teleskop za praćenje komete na ruskim sondama konstruisan je i montiran u Čehoslovačkoj, a delovi navigacionog sistema u Mađarskoj. Promenila se atmosfera i na zemlji. Umesto da na svojim uređajima rade mesecima - pa čak i godinama - unapred i nikad ih više ne vide, sada su strani naučnici bili potpuno uključeni u misiju pre, za vreme, i nakon nje. Često su posećivali Moskvu (sastanci su održavani i u mnogim drugim gradovima), a mogli su slobodno da se kreću po svim pogonima, fabrikama i laboratorijama, što je samo par godina ranije bilo prosto nezamislivo.

  Hladni rat je sprečio Amerikance da i oni zvanično participiraju u ruskom predlogu, dajući im usput bilo dobro opravdanje za neangažovanje oko sopstvene letilice vezane za Halejevu kometu. Sporazum o kosmičkoj saradnji iz 1972. godine, koji je prethodio projektu „Apolo-Sojuz" i oživio saradnju u mnogim oblastima, uključivao je petogodišnju saradnju na polju istraživanja dubokog svemira. Sporazum je obnovljen 1977. godine, ali svojom pasivnošću Regan je dozvolio da ugovor istekne 1982., tako da nije ni postojao okvir u kome bi Sjedinjene Države i Sovjetski Savez formalno mogli da sarađuju. Ipak, obe zemlje su posedovale dogovore o saradnji sa Francuzima, tako da je uskoro Jacques-Emile Blamont, jedan od osnivača francuskog Nacionalnog centra za kosmička istraživanja (CNES), uspeo da ubedi ni manje ni više nego 20 opservatorija širom sveta da učestvuju u praćenju VEGA balona. Naučnici su vrlo brzo formirali Međuagencijsku konsultativnu grupu za svemir (IACG), koja je obuhvatala evropske, japanske, sovjetske i američke naučnike, i tako uspešno zaobišli Reganov bojkot saradnje sa Rusima. Laboratorija za mlazni pogon iz Pasadene (JPL) obavezala se da će pratiti misiju i pomoći u navođenju i misijâ VEGA i planirane evropske misije „Giotto" u pravcu Helejeve komete.

4

Venera 13" u montažnoj hali. Spolja nema velikih razlika sa sondama VEGA koje će da budu lansirane 3 godine kasnije.

  Tome u prilog, a držeći se neformalnog prilaza, univerzitet u Čikagu se prihvatio učestvovanja u projektu, i poslao uređaj za merenje gustine čestica prašine i gasova, sve uz asistenciju Nasinog Ames istraživačkog centra iz Silikonske doline. Zbog restrikcija u naučnim kontaktima između dve zemlje, čitava inicijativa se zvanično vodila kao privatni projekat. Involvirani naučnici su bili pod lupom Pentagona i neprestano plašeni mogućnostima da će Sovjeti „iskopirati američku visoku tehnologiju i tako poremetiti krhku ravnotežu Hladnog rata". Nagovarali su ih da u dati uređaj ugrađuju isključivo stare komponente kupljene u jednoj lokalnoj prodavnici radio-uređaja. „Dajte im da to kopiraju", šalili su se specijalni agenti CIA, „to će ih sigurno vratiti godinama unazad".

  Put do Venere već je bio popločan uspesima mnogih sovjetskih međuplanetnih stanica, počev od „Venere 2" zaključno sa „Venerom 16", tako da je 15. i 21. decembra 1984. godine[6] lansiranje obe sonde VEGA protekao praktično bez ikakvih problema. Razgranat nivo međunarodne saradnje uticao je na neuobičajenu otvorenost SSSR-a, pa je stoga bilo pravo čudo kada su prvi put u istoriji objavljene slike lansiranja noseće rakete „Proton". Lepo se moglo videti da prvi sneg još nije zabeleo zaleđeni kosmodrom Bajkonur kraj Tjurama.

5

Lansiranje VEGA izvršeno je četvorostepenom raketom-nosačem Протон-К[7]" (8K82K), koja je automatsku stanicu ВЕГА 1 (5ВK no. 901) ponela ka Veneri. Raketa je pokretana kilotonskim nesimetričnim dimetilhidrazinom (C2H8N2) i azot-tetroksidom (N2O4). Prilikom startovanja motora, bezbojna tečnost N2O4 pretvara se u narandžasti gas azot-dioksid (NO2), i stvara spektakularni ali otrovni oblak dima. Nakon što raketa dospe u parkirnu orbitu, četvrti stepen D-1 je pomogao da se dostigne II kosmička brzina, i sonda se izbaci na trajektoriju ka Veneri.

  Prilikom paljenja motora, u jednom momentu čitava raketa je nakratko bila zaklonjena gustim oblacima azotnog dima.Stručnjaci za cenzuru su imali poslednju reč, tako da slike prvih trenutaka lansiranja nikada nisu objavljene. Nedugo posle toga, Gensek Mihail Gorbačev je dovoljno ojačao svoje pozicije da bi svoju zemlju doveo do istorijske prekretnice Гласностьи i Перестройке.

  VEGA: Letilica i instrumenti

  Profil misijâ VEGA bio je potpuno drugačiji od bilo čega što je izvedeno ikad ranije. Umesto da zauzmu ravnu putanju ka Venerinoj orbiti oko Sunca, obe VEGE, lansirane mesec dana pre normalnog lansirnog prozora, odmah su oštro skrenule unutar Venerine orbite da bi se srele sa planetom s druge strane Sunca, mesec dana nakon dolaska da su lansirane s normalnim lansirnim prozorom. Količina goriva na letilicama je sa normalnih 245 kg povećana na 590 kg. Za ovu ekspediciju, na letilicama su izvršene brojne modifikacije. Zbog velikih potreba za električnom energijom tokom proletanja kraj komete, odlučeno je da se sa svake strane platformi doda još po jedan set solarnih panela, tehnički već usavršenih za međuplanetne stanice „Venera 15" i „Venera-16", čineći tako ukupnu površinu od 10 m2. Instaliran je 5-metarski račvasti držač za merenje talasa plazme, dva 2-metarska držača za magnetometarske senzore, a sa jedne strane je montiran i višeslojni aluminijumski štit sonde debljine 1 mm koji je trebalo da štiti instrumente od ubrzanih kometnih čestica prašine. Ukupna težina naučne opreme je bila 144,3 kg.

  Let do Venere za VEGU 1 trajao je 178 dana, a za VEGU 2 čak 276 dana.

6   Vladimir Perminov (Владимир Генадиевич Перминов, 1931) je u to vreme radio u Lavočkinovim biroima u 15-članom timu konstruktora svemirskih aviona, ali je nakon Lavočkinovljeve smrti 1960. taj program prekinut. Perminov aktivno učestvuje u konstruisanju od „Marsa 2" do „Marsa 7", i od „Venere 4" do „Venere 16". Bio je direktor („tehnički rukovodilac") misija VEGA 1 i VEGA 2.

  Radi boljeg razmeštaja naučnih instrumenata potrebnih za izučavanje komete, prvi put je jedna sovjetska međuplanetna letilica ponela pokretnu platformu[8] za kameru (ASP-G) tešku 83 kg. Umesto da se čitava letilica okreće ka cilju snimanja, sada je pokretna platforma, sastavljena u Čekoslovačkoj (uz pomoć Rusa i Mađara), mogla da se slobodno okreće i slika, dizajnirana čak tako da se izbori sa brzinom komete koja će biti skoro 80 km/s. TV sistem je imao rezoluciju od 150 m sa udaljenosti od 10.000 km, koristio je i panoramsku kameru visoke rezolucije[9] i svetlosne filtere za pravljenje pseudokolor slikâ. Da bi tokom proletanja kraj komete što više zaštitili kosmičku stanicu, na desetak santimetara od nje dodali su joj dupli zeleni štit protiv čestica, znatno joj izmenivši izgled. Dodata lagana struktura otresala je sa sebe čestice koje su se lepile za letilicu i stvarale sopstvenu atmosferu ili jonosferu.

7
8

  Samostabilizirajuća kamera za proučavanje Halejeve komete (АСП-Г). Trošila je oko 30 W struje. Maksimalna brzina levo-desno i gore-dole: ±1°/s; Tačnost praćenja komete po oba kanala: ±3 ugl. min/s; Tačnost reagovanja na kodne komande sa Zemlje: ±4 ugl. min/s; Fino podešavanje ugaonog položaja: 15 ugl. sek.; Ugao po azimutnom kanalu: od -147° do +126°; Ugao po visibskom kanalu: -60° - +20°;

 

 

 

 

  Prilikom leta do komete, platforma se nalazila u sklopljenom položaju. Pomeranje platforme s kamerom izvođeno je uz pomoć elektromotora impulsa 7 N cm. Prenos zupčanika je bio i = 1:2160, što je omogućavalo veliku preciznost usmeravanja platforme. Svi mehanički i elektronski blokovi nalazili su se u nehermetičkim spremnicima.

 

  Brodski kompjuter je raspolagao sa 816 bita memorije i brzinom prenosa od 3.072 bita/sec (to je 3 Kb/sek, za rutine, snimanja i i brisanja podataka), odn. 65 Kb/sec (real time, tokom susreta s kometom). Radio-elektronske sisteme razvio je i napravio Moskovski inženjerijski institut dr Alekseja Bogomolova (Алексе́й Фёдорович Богомо́лов; 1913-2009). Tehnički direktor VEGA misija bio je proslavljeni konstruktor svemirskih brodova, Vladimir Perminov.

10

ARGON-11. Otkazana sonda na Mars 1967. godine bila je prva sovjetska letilica koja je imala jedan kompjuter: Аргон-11". Моgao je da izvede 15 operacija; imao je 4K reči informacija u ROM-u i 128 reči RAM-a, a kontrolisao je rad brodskog magnetofona. Trošio je 75 W struje i bio je težak 34 kg. Ovakav kompjuter je prvi put poleteo na Mesec, u misijama „Zond 4" do „Zond 9".

Lavočkinova druga generacija letilica na Veneru/Mars koristila je kompjutere napravljene u Piljuginovim naučnoistraživačkim institutima (Николай Алексеевич Пилюгин, НИИ АП). Letilice serije M-71 („Mars 2" i „Mars 3") imali su kompjutere S-530 planirane za moćnu raketu sa ljudima za Mesec, N1. Te mašine su trošile 800 W i bile teške 167 kilograma.

Svi ti automatski kontrolni sistemi su bili prilično sofistikovani za to vreme, a mogli su da uoče Mars i sami proračunavaju korekture putanje. U normalnim uslovima, to je posao kontrolora na Zemlji, ali 1973. „Mars 6" je izgubio telemetrijsku vezu sa Zemljom. Brodski kompjuter je uspešno nastavio misiju, uključujući korekcije putanje i izbacivanje lendera. Još kasnije misije koristile su kompjutere Piljuginove serije BISER.

  Na balonu, korisni teret je činio jedan valjak sa kupastom antenom na kraju. Unutra se nalazila litijumska baterija predviđena da radi 46-52 sata, transmisioni sistem i naučni instrumenti. Očitavanja su bila svakih 75 sekundi, a slanje podataka na svakih pola sata, na frekvenciji od 1,67 GHz i brzinom od svega 4 Kb/s. Balon je za naduvavanje posedovao 2 kg helijuma. Trodelna gondola je bila dugačka 1,2 metra, sa prečnikom od 14 cm i težinom od 6,87 kg, sa predajnikom od 4,5 W koji je slao podatke na frekvenciji od 1,667 GHz. Svaki balon je bio težak 21,5 kg, i bio ofarban u belu boju da bi umanjio loše efekte korozivne atmosfere. Gondola je nosila instrumente, bateriju od 1 kg, i predajnik koji je u rafalima od 270 sekundi svakih 30 minuta slao podatke. Balone je konstruisao Vjačeslav Linkin[10] (Вячеслав Михайлович Линкин, 1937) sa IKI, veteran iz ranijih misija na Veneru i ekspert za atmosfere planeta.

11

       Doktor fizičkih i matematičkih nauka Vjačeslav Linkin
12crna

Aerostat kakav je sa međuplanetnim sondama VEGA poslat u Venerinu atmosferu. Gornji deo gondole je bio dug 37 cm i predstavljao je konisnu antenu. Srednji deo, 40,8 × 14,5 × 13.9 cm, bio je okačen sa dve kapronske trake i sadržao je radio-predajnik i modilator, sistem za rukovanje podacima i elektroniku. Donji deo je imao senzore za pritisak i osvetljenje (400-1.100 nm), kao i ručicu sa senzorom za temperaturu i anemometar. Tu se nalazila i baterija i nefelometar (aparat za merenje veličine i koncentracije čestica u tečnostima).

Najniža crvena kutija na slici služi za kontrolu naduvavanja balona, i kao Kapronskebalast će biti odbačena čim se zavrži punjenje aerostata gasom.

Kapronski konopac je na Veneri bio dugačak 12 metara, mnogo duži nego na slici iznad.

  VEGA: Eksperimenti proletne platforme

TVS Televizijski sistem (SSSR, Francuska, Mađarska), mase 32 kg i snage 50 W.
TKS Trokanalni spektrometar (SSSR, Bugarska, Francuska), imao zadatak da analizira hemijski sastav komete u vidljivoj, infracrvenoj i ultraljubičastoj svetlosti. Masa: 18 kg, snaga: 18 W.

PUMA Maseni spektrometar čestica (SSSR. Francuska), merio mase čvrstih čestica prašine. Masa: 19 kg, snaga: 31 W.

ING Maseni spektrometar neutralnog gasa (Nemačka), utvrđivao molekulski sastav kometnog gasa. Masa: 7 kg, snaga: 8 W.

DSP-1 i SP-2 Detektori čestica prašine (SSSR), merili intenzitet čestica prašine.

DUCMA Detektor čestica prašine (SAD, Zapadna Nemačka, SSSR).

PHOTON Detektor penetracija (SSSR), merio broj čestica koje prolaze kroz zaštitni štit. Masa: 2 kg, snaga: 4 W.

TN-M Analizator naelektrisanja čestica (SSSR, Mađarska), opis elektrona i jona u kometnoj plazmi. Masa: 5 kg, snaga: 6 W.

-   APV-V Analizatori talasa plazme (SSSR, Poljska, Francuska, Čekoslovačka), za ispitivanje plazme u blizini komete. Masa: 2 kg, snaga: 2 W.

MISHA Magnetometar (SSSR, Austrija). Masa: 4 kg, snaga: 6 W.

 

  VEGA: Eksperimenti lendera

IME
CILJEVI
Meteo (sa Francuskom)
Merenje vremena, pritiska i temp. ispod 110 km
IFP
Merenje aerosola na 40-50 km
ISAV (sa Francuskom)
Nefelometar/skaterometar/spektrometar za merenje sastava atmosferskih gasova do visine 50 km
Malachite-M (sa Francuskom)
Maseni spektrometar za merenje sastava atmosfere u aerosolu na visini od 40 - 50 km
SIGMA-3 gasni hromatograf
Merenje sastava gasova u aerosolu na visini 35 - 50 km
VM-4 hidrometar
Merenje vodene pare na visini 35 - 50 km
G515-SCV
Gama spektrometar za detekciju urana, torijuma i kalijuma na površini
BDRP-AM25
Rendgenski fluoroscentni spektrometar za detekciju silicijuma, aluminijuma, gvožđa i magnezijuma na površin
  VEGA: Eksperimenti balona
Instrumenat
Zemlja
Cilj
Senzor pritiska
SSSR, Francuska
Merenje pritiska
Senzor temperature
SSSR, Francuska
Merenje temperature
Merač vetra
Francuska
Merenje vertikalnog vetra
Nefelometar
SSSR, Francuska
Merenje oblaka i aerosola
Fotometar
SAD, Francuska
Otkrivanje munja
Indikator pozicije
SAD, Francuska, SSSR
Merenje nagiba i pozicije

  Konačno na Veneri

Nakon lansiranja 15. decembra i prelaska na trajektoriju ka Veneri, VEGA 1 je imala samo još jednu korekciju putanje (20. decembra). Šest meseci kasnije, 9. juna 1985, VEGA 1 je stigla na 500.000 km od Venere[11]. Ovoga puta, mesta za spuštanje lendera su izabrana na sasvim drugom kraju planete, u Ravnici Sirena i Afroditinoj zemlji[12] (južna hemisfera), skoro pola obima planete daleko od tradicionalnih sovjetskih lokacija za sletanje. Aerodinamički modifikovana verzija lendera „Venere 9" imala je za cilj bolju stabilizaciju sonde tokom slobodnog pada. Na donjoj slici u boji vide se odozdo radijalna krilca, koja su sprečavala okretanje lendera, kao i „rukavi" odmah ispod aerokočnica, koji su trebali da spreče negativne turbulentne efekte na osetljive spoljnje instrumente.

14

Automatska stanica Venera 9". Odozdo u sredini vidi se KTDU-425A, mali raketni motor sa čvrstim gorivom za korekturu kursa i kočenje, napravljen u Isajevljevim biroima NII KIMMAŠ[13] (ОКБ А.М. Исаева). Svaki motor je bio kardanski pokretan uz pomoć uređaja na helijum pod pritiskom, mogao je da se uključi do 7 puta, da radi ukupno 560 sek. i stvara snagu od 9,86 - 18,89 kN.

Na slici se vide sklopljeni solarni paneli. Sferni rezervoari sadrže azot pod pritiskom od 350 atm. za mikromotore kontrole položaja, koji se nalaze montirani na krajevima solarnih panela.


15

16

 

 

VEGA lender je predstavljao nastavak visokouspešnog dizajna lenderâ koji su korišćeni nakon „Venere 9". Vide se aerodinamičke modifikacije u vidu radijalnih krilaca odozdo, i segmentnih „rukava", odmah ispod aerodinamiškog „šešira". Dva mala zvonasta kontejnera sa leve strane predstavljaju kućišta za VM-4 higrometar, senzore za temperaturu i pritisak, i uzimanje uzoraka tla. Na desnoj slici, levo od dela letilice pod pritiskom, veliki zvonasti predmet predstavlja odeljak za SIGMA-3 gasni hromatograf. Pored njega se vidi tamni „kobasičasti" vakuumski rezervoar uređaja za kopanje, PROP-V penetrometar, neki neidentifikovani instrumenti, i ponovo VM-4 higrometar.

  Dva dana pre dolaska do planete, pri brzini od 3,18 km/s, od automatske stanice VEGA 1 odvojio se sletni modul težak oko 1.500 kg i prečnika 240 cm, dok se matična letilica uputila ka proletnoj trajektoriji. Za razliku od sličnih manevara koje su izvodile „Venera 11"-„Venera 14", ova korekcija je bila sastavni deo gravitacionog manevra neophodnog za prestojeći randevu sa Halejevom kometom. Sletni modul VEGA 1 je 11. juna 1985. godine uleteo sa njene noćne strane u Venerinu atmosferu. To je predstavljalo veliko iskušenje za celokupnu opremu, jer je iznenadna deceleracija sa 40.000 km/h na brzinu zvuka donela opremi poterećenje od 210 G. Nakon odvajanja gornje polulopte, u kojoj se složena nalazila balonska sonda, svaka polovina je nezavisno nastavila spuštanje. Nekoliko minuta kasnije počelo je punjenje balona helijumom. Nakon zagrevanja helijuma, balon se popeo na predviđenu visinu (53-55 km).

  Za to vreme, nakon automatskog otvaranja nekoliko supersoničnih i subsoničnih padobrana na sletnom modulu, na visini od 63 km, na lenderu se uz pomoć barometarskog prekidača uključio maseni spektrometar[14], i počeo da registruje prve čestice oblaka: sumor-dioksid i hlor. Rendgenski fluoroscentni spektrometar automatski je uključen na 25 km visine. Ti podaci su neprestano slati ka proletnoj platformi VEGA 1 koja je, opet, sve to prosleđivala na Zemlju. Deset minuta nakon ulaska u atmosferu, na visini od 46 km, odbačen je kočioni padobran, nakon čega je spuštanje nastavljeno kočenjem samo uz pomoć aerodinamičkog štita. A onda, negde na 18 km visine, atmosfera Venere je kontrolorima na Zemlji priredila šok[15] za infarkt: naprasno se uključio signalizator koji obaveštava da je sletanje završeno! Verovatni uzrok tome je bila snažna atmosferska turbulencija na visini od 10-20 km. Kasnije analize su pokazale da je uzrok njegovog uključivanja najverovatnije bio iznenadni nalet vetra brzine od preko 30 m/s. Najveći problem je bio u tome što je signal aktivirao ciklogramski post-sletni program za puštanje u rad određenih alata, kao što je bio uređaj „Арахис" za sakupljanje uzoraka (ГЗУ). On je jednostavno izbacio lopaticu i sakupljao okolni vazduh, umesto vrednih uzoraka Venerinog tla.
17

Šematski prikaz misije međuplanetne letilica VEGA. Ovde je prikazana sudbina sletnog modula (lendera i balona), dok je proletna platforma nastavila svoj put ka Halejevoj kometi. Balon je bio kompletno otvoren 15-25 min. nakon ulaska sletnog modula u atmosferu. Plan je bio vrlo pažljivo razrađen i kontrolisan barometarskim senzorima. Ako bi balon bio naduvan prerano ili prebrzo, eksplodirao bi zbog malog pritiska na velikoj visini. Da je bio naduvan presporo, ceo uređaj bi pao prenisko i bio uništen previsokom temperaturom.

  Nakon 62 minuta spuštanja, u 03:02:54 po Griniču, lender je konačno sleteo u jednu niziju Ravnice sirena, na koordinatu 7° 11' severne širine i 177° 48' istočne dužine. Odmah je javio da je temperatura 452° C a pritisak 86 atmosfera (kasnije je očitavanje korigovano na 93). Ostatak letilice, proletni modul, proleteo je na 27.000 km od planete.

  I pored očitih planova, lender VEGE 1 nije uspeo da sakupi uzorke tla, tako da nije bilo moguće napraviti dragoceno upoređenje materijala iz nizije sa postojećim podacima sa visoravni koje su pribavile prethodne misije. Sirenina ravnica je bila nizija sa koje nikada do tada nisu analizirani uzorci, tako da je to predstavljalo veliki naučni gubitak. Iako od GZU nije bilo nikakve koristi, drugi naučni instrumenti sa lendera su ipak još izvesno vreme nakon ateriranja slali dragocene informacije.

  Uz to, odsustvo fotografijâ sa površine Venere ponovo je pokrenulo lavinu govorkanja da su, kao i kod „Venere 11" i „Venere 12", telefotometarske kolor kamere tipa TFZL-077 opet omanule[16]. Sovjetski zvaničnici su ponudili činjenicu da je sletanje obavljeno tokom noći, ali to je moglo biti prevaziđeno korišćenjem magnezijumskih baklji, kao što je to bio slučaj kod „Venere 9" i „Venere 10". Tek na kraju, analizom finalnih slika sâmih lendera utvrđeno je da kamere i solarni spektrometar nisu ni bile montirani, a da su umesto njih ponešeni neki drugi naučni aparati.

  Uprkos tim poteškoćama, tokom spuštanja VEGA 1 je sakupila mnogo uzoraka atmosfere, detektujući sumpor, hlor i fosfor, sa 1 mg/cm3 sumporne kiseline na visinama od 48-63 km. Izmerene čestice oblaka su bile manje od 1 μm, kao magla na Zemlji, samo što su bile mnogo korozivnije. Lender je proleteo kroz dva sloja oblaka: prvi je bio na 50-58 km, a drugi se protezao do 35 km visine. Napredni hidrometar, koji je trebalo da redefiniše podatke „Venere 4", otkrio je da na većim visinama ima samo 0,15% vodene pare, dok ju je na manjim visinama bilo još i manje[17].

 

18

20
19

 

 

 

SIGMA-3 (prva na slici) konstruisan je da in situ meri količinu sumporne kiseline tako što će kapljice oblaka da propušta kroz filter i prati hemijske reakcije. Jedinica za merenje temperature/pritiska (srednja) prilikom spuštanja. Imala je dva platinska žičana termometra, i tri vrlo precizna senzora za pritisak, kalibrisana za 0-2, 0-20 i 2-110 atm. Nažalost, ovaj uređaj se na VEGI 1 tajanstveno pokvario. Poslednji je spektrometar MALAHIT, koji je sakupljao čestice oblaka, odvajao ih inercijom, i sa dva filtera odvajao lake i teške. Zatim se vršilo zagrevanje i analiza. Radio je samo uređaj na VEGI 1.

 

21

Stavljanje VEGA 1 lendera u kućište modula. Središnji deo lendera činilo je sferno kućište od titanijuma, podeljeno na nekoliko segmenata i zavareno zlatnom žicom. Sve je bilo pokriveno 12 cm debelim izolacionim slojem (kompozitno „saće") i ponovo prekriveno tankim titanijumskim limom. Odeljak sa instrumentima, inače pod pritiskom, iznutra je takođe bio izolovan, najverovatnije slojevima fiberglasa i metalne folije. Veliki termalni litijum-nitrat-trihidrat mi akumulator i ventilator za cirkulaciju distribuirali su i apsorbovali višak toplote. Balon je bio smešten u torusnom spremniku na vrhu sherne kape sletnog modula, omotan oko spiralne antene lendera (na slici na vrhu). tu su spadale i loptasti rezervoari helijuma pod pritiskom i padobran od 35 m2 za izvlačenje balona iz kućišta.

  Kada je 15. juna 1985. godine bila na 24.500 km, VEGA 2 je odbacila svoj lender i ušla u gravitacioni manevar koji će je dovesti do komete. Tokom spuštanja, lender VEGE 2 je nastavio ispitivanje fluoroscentnim spekrtometrom koje je započela „Venera 12", i ovog puta u oblacima pronašao ne samo sumpor, hlor i gvožđe, već u nižim slojevima oblaka i fosfor (6 mg/m3). Eksperiment „Malahit" je sakupljao čestice i kapljice iz oblaka i stavljao ih u boks za analizu, potvrđujući rezultate „Venere 12" o postojanju sumporne kiseline, kao i hlora, gvožđa i fosfora.

  Dok je matična letilica VEGA 2 prolazila na 24,5 hiljada km od Venere, njen 750 kg težak modul (odbacivši znatno ranije balon) dodirnuo[18] je 16. juna tlo sa noćne strane Venere. Koordinate su bile 6° 27' S i 181° 5', u bespućim planinskog dela Afroditinog kontinenta. Kao mesto sletanja VEGE 2 izabrane su brdovite padine na oko 1.800 m iznad prosečnog terena. Površinska temperatura je iznosila 460° C, a pritisak 90 atmosfera. Ponavljajući program „Venere 13" i „Venere 14" iz 1982., započela je operacija bušenja tla[19] i prenošenja uzoraka u specijalni kontejner na radiološku analizu, za šta je trebalo 172 sekunde. Tretirani uzorak bio je potom osvetljen fluoroscentnim rendgenskim zračenjem (gvožđe-55 i plutonijum-238) da bi se utvrdio njegov sastav i proporcije nađenih elemenata.

Ispitane stene su po sastavu bile vrlo slične zemaljskom bazaltu[20], ne mnogo drugačije od onih pronađenih na severu talijanskih Alpa. Bile su bogate aluminijumom i silicijumom, ali sa malo gvožđa i magnezijuma. Kamenje je uglavnom bilo slično anortositnim[21] uzorcima nađenim na Mesecu, sa ponekim anortosit-troktolitnim uzorkom, sličnom lunarnom kamenju koje retko susrećemo na Zemlji. Bilo je tragova prisustva vode u stenama u vreme kada su one bile istopljene u Venerinom omotaču, pre puno geoloških godina. U analizama Valerija Barsukova[22] (Валерий Леонидович Барсуков, 1928-92) sa Akademije nauka, kaže se: „Može se izvesti zaključak o postojanju zasićenije atmosfere vodom, pa čak i hidrosfere u geološkoj prošlosti Venere". Na lokaciji sletanja VEGE 2, sumpora je bilo iznenađujuće mnogo - između 2% i 5% - što je više od nalaza „Venere 13" (0,65%), sugerišući da je kamenje VEGE 2 najstarije do sada pronađeno. VEGA 2 je prva spektakularno iskombinovala gamazračni X-zračni fluoroscentni spektrometar, čiji je istraživački direktor bio prof. Jurij Surikov (Юрий Александрович Сурков, 1926.). Nažalost, maseni spektrometar se naprasno pokvario.

  Pre nego što je sletela, VEGA 1 je slala naučne podatke čitava 62 minuta, dok je VEGA 2 slala podatke 60 minuta pre sletanja. Izveštaji o dužini slanja podataka lenderâ sa površine Venere se razlikuju. Većina govori o 56 minuta za VEGU 1 i 57 minuta za VEGU 2, mada neki pominju svega 20 minuta.

 

  Putovanja balona

  Pre nego što nastavim, propustio sam da kažem odakle uopšte potiče ideja da se na Veneru šalju baloni.

  Krajem šezdesetih godina, Francuzi i Sovjeti su razmatrali mogućnost upotrebe balona u proučavanju Venerine atmosfere. Već pomenuti Francuz Jacques Blamont je predlagao slanje velikog broja malih balona na Veneru, kao što se na Zemlji koriste meteosonde. Njegovu ideju je podržao Predsednik akademije nauka SSSR-a Mstislav V. Keldeš (Мстислав Всеволодович Келдыш) i ubrzo je Lavočkinov konstruktivni biro (НПО; Научно-производственное объединение имени С.А. Лавочкина) počeo obiman rad na različitim rešenjima za slanje aerostatnih sondi u atmosferu Venere.

  Bilo je predloga da se možda kao nosač sondi pošalje lunarna automatska stanica već isprobana u brojnim misijama, „Luna 15" - „Luna-24" (oznaka E8), ili automatska stanica namenjena transportovanju „marsohoda[23]" na površinu crvene planete ali koja nije doživela realizaciju u metalu (4M), ili možda perspektivna mesečeva automatska stanica, koja je takođe ostala samo na papiru (ME8[24]), ili pak automatske stanice „Venera 9, 10", koje su bile realizovane u metalu i već završile svoj trujumfalni pohod.

22

Prvi Marsov rover, koji je na Mars doneo lender „Mars-3". Glavni konstruktor je bio Александр Леонович Кемурджиан, a proizvođač ВНИИ ТрансМаш. Imao je 4,5 kg, i bio dimenzija 25 × 22 × 4 cm. Po površini je trebalo da se kreće na skijama brzinom od 1 m/s, dok je za lender bio povezan kablom dugim 15 m. Napred se vide dve metalne šipke koje su služile za autonomno izbegavanje prepreka, jer je signal do Zemlje putovao predugo za korišćenje daljinskih komandi.

Nakon sletanja, trebalo je da rover bude istovaren pomoću veštačke ruke, da se kreće u vidnom polju TV kamera, i da se zaustavlja svakih 1,5 m radi merenja. Nosio je samo 2 instrumenta: dinamički penetrator i gamazračni merač gustine. Zbog problema sa lenderom, nikada nije stupio na površinu.

  U avgustu 1977. Sovjeti i Francuzi objavljuju „Osnovne postavke za razradu kosmičkog aparata 5V radi istraživanja Venere", po kojima su, radi istraživanja Venerine atmosfere, 1983. i 1985. godine bila predviđena nova lansiranja ruskih automatskih međuplanetnih stanica. Ali glavni „dragulj" projekta trebalo je da bude postavljanje tzv. „ploveće aerostatne stanice" (PAS) (rus. „плавающa аэростатнa станция"; ПАС) u Venerinu atmosferu, težine 210-250 kg i prečnika    9 metara. Let balona trebalo je da traje 2-5 dana[25], na visinama od 55-58 km, tj. u oblačnim slojevima planete. Telemetrijska veza s njime trebalo je da se održavala preko orbitera koji bi se nalazio na visokoeliptičnoj orbiti.

  Na moskovskom Institutu za svemirska istraživanja (IKI), G. M. Moskalenko i V. S. Trošin razrađivali su detalje mehanike leta u Venerinoj atmosferi za različite tipove balona, a naročito sistem za regulisanje pritiska u balonima. Ubrzo je postalo jasno da je zbog brojnih studentskih protesta i zahlađenja bilateralnih odnosa francuska uloga u projektu ozbiljno dovedena u pitanje, tako da je plan o slanju balona „Venerom 11 i 12" bio otkazan, a za buduću ekspediciju VEGA, V. M. Linkin je ponovo oživeo ideju o slanju ruskih aerostata sa instrumentima.

  A sada, da se vratimo ponovo na Veneru.

  Elem, zbilja najneobičnija faza venerijanskog dela misijâ VEGA bila je izbacivanje tih prvih aerostatnih sondi, ili kako su to sovjeti krstili „plovećih stanica", u atmosferu jedne planete. Instrumenti za balone pravljeni su u Austriji, Mađarskoj, Istočnoj i Zapadnoj Nemačkoj, Bugarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, SSSR-u, pa čak i u Francuskoj, iako je njihov prvobitni projekat bio odbačen. Ftorlonski baloni[26] su imali prečnik od 3,4 metra i bili su otporni na štrtne efekte koncentrovane sumporne kiseline u oblacima, ali i na mesece putovanja kroz kosmos, složene u kontejneru i izložene vakuumu i hladnoći. Na najlonskoj sajli dužine 13 metara nalazila se tzv. gondola sa instrumentima. Balon sa VEGE 1 bio je izbačen 10. juna 1985. sa noćne strane Venere, oko 1.100 km severno od ekvatora[27]. Snežno beli balon VEGA 1 oslobođen je na visini od oko 53 km, sa ciljem da se nađe na visinama gde je sloj oblaka najdeblji. Balon VEGA 2 je oslobođen na sličnoj udaljenosti ali od južnog pola.

  Prva vest o tome da je balon VEGA 1 uspešno otvoren stigla je u kontrolni centar IKI (Institut za kosmička istraživanja) telefonskom linijom iz Kalifornije, odakle su naučnici iz JPL javili direktoru IKI, akademiku Sagdejevu i ostalim kolegama u Moskvi da su upravo skinuli signal sa balona koji je uhvatila Nasina DSN antena u Kamberi. Kada je signal uhvaćen, kompjuterski monitori su oživeli i prolomio se gromki aplauz i klicanje. Kada je signal - zbog rotacije Zemlje - stigao malo kasnije u i Moskvu, raspoloženje je bilo malo rezervisanije, ali je zato bilo više grljenja i ljubljenja.

  Klateći se na visini od oko 53-55 km, balonu je predstojalo neverovatno putovanje. Ušao je u novi svet sa noćne strana, a nastavio sa letom ka dnevnoj strani Venere. Radi praćenja leta i prijema naučnih informacija sa balona organizovane su dve mreže radioteleskopa: jedna je bila sovjetska, koju je koordinisao Institut za kosmička istraživanja Akademije nauka, IKI, a druga međunarodna, koju je koordinisao francuski Nacionalni centar za kosmička istraživanja. U sovjetsku mrežu bili su uključeni najveći radioteleskopi u zemlji: 70-metarski u Evpatoriji (Євпаторія) i Usurijsku (Уссури́йск), 64-metarski na Medveđim ostrvima (Медвежьи Озера), 25-metarski u Ulan-Udeu (Улан-Удэ), i Pušćino (Пу́щино) i Simeiz (Симеиз), oba od 22 metra. Međunarodnu mrežu činile su DSN (Deep Space Network) antene u Goldstoneu (SAD), Kanberrei (Australija) i Madridu (Španija), kao i radioteleskopi u Texasu (Fort Davis), Iowi (North Liberty), West Virginiji (Green Bank), Nemačkoj (Effelsberg), Švedskoj (Onsala), Brazilu (Itapatinga), Južnoj Africi (Hartebeesthoek), Kanadi (Penticton), Britaniji (Jodrell Bank), Kaliforniji (Owens), i naravno, najveći tanjir na svetu, 305-metarski kraterski tanjir u Arecibu (Portoriko).

23

Operativni centar misije je bio u Evpatoriji, na Krimu, ali je tokom prolaska VEGI kraj komete većina naučnika bila u Moskovskom institutu, gde su sve podatke mogli da prate u realnom vremenu. Tanjiri antena u Jevpatoriji. Po njima je i jedan krater na Marsu dobio ime.

  Kako se ispostavilo, sredina u kojoj su se našli baloni bila je neočekivano turbulentna. Zahvaćen snažnim vazdušnim strujama, balon VEGA 1 je bio bacan gore-dole prosečnom brzinom od 69 m/s (250 km/h). Za 48 sati koliko su radile baterije, preleteo je oko 11.500 km - više od 1/3 obima planete, sve vreme mereći temperaturu, pritisak, vertikalnu brzinu vetra, i prosečnu vlažnost. Za utvrđivanje koordinata i brzine balona (metodom diferencijalne interferometrije), na matičnoj platformi je sve vreme funkcionisao predajnik koji je radio na istoj frekvenciji (18 cm) kao i predajnik na balonu.

  I balon BEGA 2, koji je stigao u atmosferu Venere 15. juna 1985. godine, dočekan je na visini od preko 50 km snažnim vetrovima, registrujući često „uraganske vrtloge". U jednom trenutku, za samo 30 minuta pao je visinski za 3 km, u zonu pritiska od 0,9 atm., opasno se približivši donjoj granici stabilnog leta. Našao sam podatak da je već nakon jednog dana leta balon eksplodirao i pao negde na dnevnu površinu, mada većina kaže da je radio 2 dana (do 17. juna), preletevši ukupno 11.100 km. Vertikalna komponenta vetrova koji su ga šibali često je imala vrednost od 1 m/s a ponekad i preko 3 m/s, ali zato je vertikalna brisala prosečnom brzinom od 66 m/s. Niko nije očekivao da će atmosfera biti tako negostoljubiva.

  Tokom noćnog dele leta balonâ, fotometri su registrovali znatne varijacije u nivou osvetljenosti neba, verovatno beležeći rupe u oblacima i termalni bljesak Venerinog tla. U pokušaju da odredi nivo osvetljenosti, korišćena je i elektronika, ali nema jačeg dokaza da su registrovane munje.

  Sumiranjem rezultata koje su prikupili sovjetski aerostati VEGA 1 i VEGA 2, možemo slobodno reći da je otpočelo novo poglavlje u osvajanju Venere. Uz pomoć tih malih balona, konstruisanih i proizvedenih u NPO S. A. Lavočkina, bila je izučavana komplikovana cirkulacija atmosfere na visini od 54-55 km, gde vlada pritisak od pola atmosfere, a temperatura od 40° C. Ta visina odgovara najgušćim delovima oblačnog sloja Venere, u kojima, kako se pretpostavlja, deluju mehanizmi koji generišu i podržavaju brzu rotaciju atmosfere oko planete u pravcu sa istoka na zapad[28] - takozvanu „superrotaciju atmosfere"[29].

24

Aerostat VEGA u letu kroz oblake Venere. Njegova kupasta antena šalje vredne podatke na Zemlju.

  Podaci o Venerinoj atmosferi prikupljeni Vegama

-  Venerini oblaci su redak aerosol sumporne kiseline sa kapljicama sumpora, hlora i fosfora.

-  Sumporne kiseline ima 1,5 μg/m3.

-  Gustina sumporne kiseline je 1 μg/m3 na visini 48-63 km.

-  Zbog sumporne kiseline sve ima žute nijanse.

-  Oblaci zadržavaju pomalo svog svetla čak i noću.

-  Oblaci su najdeblji (tj. ima njviše čestica oblaka) na 50-58 km.

-  Sadržaj vode[30] je bio između 0,01 i 0,02% na 25-30 km, a između 0,1 i 0,2% na 55-60 km visine.

-  Atmosfera je turbilentna, čak nasilna.

  VEGA i kometa

  Nakon što su odbacile svoje sletne module, matične platforme su promenile svoje kurseve (25. i 29. juna 1985), i krenule na svoje 700 i nešto miliona kilometara dugo putešestvije ka Halejevoj kometi. Pre ove misije, sovjetske matične platforme su najčešće, nakon oslobađanja lenderâ u atmosferu Venere, nastavljale svoje letove po heliocentričnim orbitama, ispunjavajući neobavezne naučne programe. Ovog puta, platforme su trebale da se susretnu sa Halejevom kometom u tačno određeno vreme i na pravom mestu. Zato su, od prvog momenta njenog lociranja sa Zemlje, sve opservatorije i astronomi sveta počeli s njenim pomnim praćenjem. Sprovođenje svakodnevnih interferometrijskih merenja nisu vršena samo zbog određivanja putanjâ samih platformi, već i za, prema međunarodnom programu „Pilot", utvrđivanje kursa evropske letilice „Đoto" („Giotto[31]"), koja je prema planu trebalo da se susretne sa kometom nedelju dana posle VEGI.

  Pre sovjetske ekspedicije VEGA, sonde su samo jednom posetile kometu. Bilo je to 1985. godine, kada je Nasina svemirska letilica ISEE-3/ICE[32] proletela kroz rep komete 21P/Giacobini-Zinner, mereći njenu plazmu i magnetno okruženje.

  Zahvaljujući metodu gravitacione asistencije Venere, nove trajektorije su VEGE ponovo odnele u dubine solarnog sistema, presecajući Zemljinu putanju i zalazeći u prostor između nje i Marsa, vraćajući ih u jednom eliptičnom luku ponovo ka Suncu i kometi koja se približavala. U januaru nove godine, 165 mil. km daleko od Zemlje, na platformama su pokrenute složene procedure za presretanje komete - pripremala se scena za predstavu planiranu za prvu i drugu nedelju marta. Finalnu korekciju kursa, VEGE 1 je izvela 10. februara, 12. je otvorena njena pokretna platforma ASP-G (a 15. na VEGI 2) a 14. februara je nanišanjena ka 106 mil. km udaljenoj kometi. Prethodno je uspešno izvršena kalibracija platforme i TV kamera prema Jupiteru.

25

Međuplanetna orbita VEGE 1 je od lansiranja do susreta sa Halejevom kometom bila u ravni ekliptike. Orbita VEGE 2 je bila skoro identična. Ravan komete je bila nagnuta za 17,8° u odnosu na ravan ekliptike, i bila je iznad nje sve vreme od uzlaznog do silaznog čvora. Brzina proletanja sondi je bila tako velika zbog toga što kometina orbita retrogradna, tj. u suprotnom pravcu od Zemlje, pa prema tome i od VEGI.

  Četvrtog marta 1986. godine, dok je VEGA 1 bila 14 mil. km daleko od komete, otpočela je prva „kometna" seansa. Nakon usmeravanja stabilizovane platforme na njeno jezgro, počelo je snimanje uskougaonom kamerom. Prilikom sledećeg uključivanja, 5. marta, rastojanje od jezgra komete već je bilo smanjeno na 7 mil. km. Međutim, kulminacija misije nastupila je 6. marta 1986. godine. Tri sata pre maksimalnog približavanja kometi, uključeni su svi raspoloživi naučni instrumenti za ispitivanje. U tom trenutku, kometa je bila na oko 760.000 km, a Zemlja na nekih 172 mil. km. Prvi put u istoriji jedan kosmički aparat bio je tako blizu kometi. Međutim, to nije bilo sve, jer se misija ubrzano približavala svome cilju.

  VEGA 1, sada teška samo 253 kg (na poletanji je imala 4.920 kg), imala je u odnosu na kometu fantastičnu brzinu od 79,2 km/s[33], sto puta brže od puščanog metka. Bez obzira na Hladni rat, američka televizija je uživo „pokrivala" susret VEGA sa kometom, uključujući se direktno u kontrolni centar IKI, sa stručnim komentarima poznatih astronoma, kao što su Karl Sagan i direktor IKI, Roaljd Sagdejev. Dva sata pre najbliže tačke susreta, VEGA 1 je prebačena na najbrži telemetrijski mod. Signali su do Zemlje putovali 9 minuta. Kako su psihodelične slike u neprirodnim bojama Halejeve komete ispunjavale zidne ekrane, sa marginama gusto prekrivenim matematičkim detaljima ispisanih ćirilicom, međunarodna javnost i mediji burno su ih pozdravljali aplauzima. Susret s kometom uživo! Prvi put u istoriji zapadni izveštači su se nalazili u sovjetskom kontrolnom centru i uživo prenosili jednu deep space misiju. „Glasnost" je pobedila tvrdi kurs druga Suslova. Moskovski Centar je bio pretrpan kompjuterima, monitorima, kompjuterskim diskovima, printerima, modelima VEGA i grupama naučnika u živoj diskusiji. Na osnovu prispelih snimaka, konačno je bilo moguće proceniti razmere jezgra komete, njenu formu, i posmatrati složene procese unutar kome zasićene gasovima i prašinom. VEGA 1 je u jednom momentu bila na samo 8.820 km[34].

26

Televizijski sistem „Вега" sastojao se od uskougaone TV kamere - ТВУ (I), TV senzora - ТДН (II) i elektronskog bloka -БЭ (III). Brojevima su označeni; 1 - grejač; 2 - objektiv; 3 - detektorska jedinica TVU; 4 - elektronski blok za TVU; 5 - elektronski blok za TDN.

TVU kamera je mogla da snima u vidljivom, crvenom, i infracrvenom delu spektra, a posedovala je automatski sistem za traženje i praćenje kometinog jezgra. Pored TV sistema, VEGE su nosile 14 uređaja za analizu komete. „Đoto" je nosio 11, „Sakigake" 3, a „Suisei", pored kolor-kamere još jedan instrument.

  Ukupno vreme proletne seanse iznosilo je 4 sata i 50 minuta, i za to vreme kosmička sonda je istrpela vrlo snažno bombardovanje čestica kometne prašine[35], koje su neretko letele brzinom od preko 285.000 km/h (78 km/s). Kao rezultat takvog „peskiranja", snaga solarnih panela je opala na bezmalo 45%[36], a pred sam kraj seanse izgubljena je i sposobnost orijentacije letilice po sve tri ose. Tek nakon dva dana (7. marta) ponovo je uspostavljena koordinacija letilice, što je pružilo mogućnost za još jedan ciklus proučavanja komete, ali ovog puta s druge strane. U principu, u planu su bile dve seanse izučavanja Halejeve komete prilikom odlaska VEGE 1, ali poslednja od njih je stornirana da nebi došlo do preplitanja sa drugom sondom.

  Rad sa drugom platformom bio je praktično identičan. Prva „kometna" seansa obavljena je 7. marta, i prošla je bez većih problema - snimljen je južni pol kometinog jezgra. Tog dana se dogodio presedan: jednu kometu su izučavaju dve sonde, ali sa različite strane. Do druge seanse, zakazane baš na Međunarodni dan žena, 8. mart, nije ni došlo, usled kvara vezanog za navođenje kamere. Nije prošlo bez stresova ni prilikom proletne seanse 9. marta. Sve je počelo kao i prilikom proletne seanse VEGE 1. Pola sata pre maksimalnog prilaska kometi, kada ih je delilo samo 8.030 km, došlo je do otkaza sistema za upravljanje platformom sa instrumentima. Situaciju je spaslo automatsko uključivanje rezervnog sistema, te je istraživanje Halejeve komete sprovedeno u potpunosti. U istraživanju komete, VEGA 2 je provela 5 sati i 30 minuta.

  Zbog velikog oštećenja panela solarnih baterija, koji su im smanjili snagu za 50%, dve sesije proučavanja komete, zakazane za 10. i 11. mart, nisu ni obavljane.

27

Ovako je 6. marta 1986. izgledao ekran u podmoskovskom Centru za upravljanje letom. Tog dana je čitav svet mogao da se konačno upozna sa tajnom komete Halej.

  Prema nalazima sondi, masa komete je procenjena na oko 300 biliona tona. Jezgro od leda, dimenzija 14 × 7 × 7 km, čine molekuli vodene pare (80%) i ugljen-dioksida, sa atomima vodonika, ugljenika i kiseonika, kao i molekulski ugljen-monoksid i dioksid, hidroksid i cijanogen (hidrazin), sa ukupnom gustinom od samo 0,2 g/cm3. Proučeno je preko 2.000 čestica pračine uz pomoć sudarnog masenog spektrometra i rezultati pokazuju velike razlike u sastavu. Neke su metalne, sa natrijumom, magnezijumom, calcijumom i gvožđem; neke sadrže silikate, neke kiseonik i vodonik (vodene elemente), a druge ugljenik. Neke su jako male, samo par mikrona u prečniku. Zbog svega toga, naučnici su zaključili da su kometna jezgra verovatno nastala u blizini Sunca, između Jupitera i Neptuna, a tek potom odbačena daleko.

  Zaključeno je i da Halejeva kometa u perihelu gubi oko 1.000.000 tona materije na dan, da se okrene oko sebe svaka 53 sata i da ima površinu tamniju od uglja[37], koja reflektuje svega 4% svetlosti koja pada na nju sa Sunca, verovatno samo tamnu poroznu površinsku skramu debelu 1 cm. Infracrvenim spektrometrom izmerena je temperatura od 100° C na površini komete, što je bilo mnogo više nego što je iko očekivao od jednog zaleđenog tela. Uočeno je nekoliko plitkih kratera na površini, prečnika od oko 1 km.

28

Jedna od najboljih fotografija Halejeve komete koju je napravila evropska sonda „Đoto". I ona je, kao i sovjetske VEGE, pretrpela dramatično „bombardovanje" čestica, ali ovog puta neke od kojih su bile teške i do 1 grama! Ipak, zahvaljujući zaštitnom oklopu, kamere su obavile svoj posao, omogućivši naučnicima da vide jezgro neuporedivo veće nego što je to ikada u istoriji bilo moguće. „Đoto" je proleteo najbliže Halejevoj kometi.

  Tokom misije stanica VEGA 1 i 2, koje svakako predstavljaju vrhunac sovjetskog međuplanetnog angažovanja, postignuti su jedinstveni naučni rezultati, u koje svakako spada i 1.500 fotografija. Prvi put u istoriji ne jedna već dve kosmičke sonde su na tako malom rastojanju proletele pored neke komete, i sa tako malog rastojanja posmatrali jedno od najtajanstvenijih tela Sunčevog sistema. Ali to nije bio jedini doprinos sondi VEGA međunarodnom programu istraživanja Halejeve komete. Tokom leta kosmičkih sondi, sve do njihovog najvećeg približavanja kometi, u okviru projekta „Pilot" (rus. „Лоцман") sprovođena su opsežna interferometrijska merenja. To je pomoglo zapadnoevropskoj međuplanetnoj sondi „Giotto" da se približi kometnom jezgru na samo 600 km. Nažalost, već na 1.200 km sonda je pretrpela toliko sudara sa šrapnelima komete da joj je kamera ubrzo bile izbačene iz stroja, a uskoro je i sâma letilica izgubila orijentaciju. No i pored toga, evropski naučnici su uspeli da pribave jedinstvene naučne informacije.

29

Ovako je izgledala istorijska ekspedicija na Halejevu kometu. Prvo je kraj nje 6. marta proletela VEGA 1. U jednom trenutku delilo ih je 8.820 km. Zbog sudara sa superbrzim česticama, sonda je čak jednog trenutka izgubila orijentaciju u kosmosu. Dva dana kasnije, 8. marta, na udaljenosti od 151.000 km proletela je japanska sonda „Suisei". Dan kasnije, 9. marta, na randevu s kometom stigla je VEGA 2. Proletela je na samo 8.030 km, i mada ju je vodio pomoćni kontrolni sistem, izvrsno je obavila zadatak snimanja misterioznog posetioca. Samo par dana kasnije, 11. marta, na 7. mil. km od komete proletela je i „Sakigake". I na kraju, nakon preciznih podataka koji su stizali sa VEGA i korekcija putanje, „Đoto" je 14. marta proleteo na samo 596 km! Tačku na ovu posetu komete solarnom sistemu stavila je američka sonda ICE, koja je 25. maja proletela na 32 mil. km od komete.

  Svoj doprinos proučavanju Halejeve komete dale su i dve japanske međuplanetne stanice, „Suisei[38]" („Kometa") i „ Sakigake[39]" („Pionir"). Prva od njih je 8. marta proletela na rastojanju od 151 hiljadu kilometara od komete (primila je samo 2 udarca zrna prašine), a druga je to uradila 10. marta na rastojanju od 6,99 mil. km. Brilijantni rezultati ekspedicije automatskih međuplanetnih stanica VEGA 1 i 2, „Đoto", „Susei", „Sakigake" i ISEE-3/ICE na Halejevu kometu, izazvali su ogroman međunarodni publicitet. U Padovi (Italija) održana je međunarodna konferencija posvećena rezultatima završenog projekta, a njen počasni gost je bio lično rimski papa Jovan Pavle II. Rukovodioci sovjetskog projekta „Venera-Halej", u to vreme i Glavni konstruktor biroa NPO S. A. Lavočkin, Vjačeslav Mihajlovič Kovtunenko, i naučni rukovodilac projekta, predsednik Međunarodnog naučno-tehničkog komiteta (CIST) za projekat „Venera-Halej", Roaljd Zinurovič Sagdejev, svečano su bili primljeni u Kremlju kod Generalnog sekretara CK KPSS, Mihajla S. Gorbačeva.

30

Članovi Međunarodnog komiteta CIST se dogovaraju o saradnji na projektu VEGA.

                                                        ***

  Mada je nakon proletanja pored komete program automatskih letilica VEGA 1 i VEGA 2 bio završen, one su nastavile svoj let po heliocentričnoim putanjama, proučavajući usput meteorske potoke kometâ 72P/Denning-Fujikawa, 3D/Biela[40] i D/1891 W1 Blanpain, i sâme Halejeve komete. Poslednje razmenjene poruke sa VEGOM 1 bile su 30. januara 1987. godine, i tada je javljeno da su u kontejnerima sve rezerve azota pod pritiskom do kraja ispražnjene. VEGA 2 je trajala malo duže. Poslednja seansa u kojoj je letilica reagovala na komande bila je 24. marta 1987. godine.

  Automatske stanice VEGA, napisavši blještavu stranicu u istoriji osvajanja kosmosa, bile su poslednje sovjetske međuplanetne letilice napravljene prema ugledu na Lavočkinove aparate tipa „Mars 71". 

  A onda, dugo vremena - više od deceniju, Venera je bila zaboravljena. Tek 9. novembra 2005, opet iz Bajkonura, uzletela je trostepena raketa-nosač Sojuz FG/Fregat (11A511FG) i ponela „Venus-Express", prvu evropski orbiter za proučavanje Večernjače. Nakon 150 dana leta i 8 korekcija putanje, letilica je ušla u orbitu oko planete.

  Na inicijativu Ruske vlade, 22. oktobra 2005. potpisana je odluka № 635, kojom je odobren kosmički program za period 2006-2015. U njemu se pominjao i prvi ruski program za istraživanje Venere nagon misije VEGA, projekat „Venera-D" (rus. „Венера-Д"), koji bi obuhvatao lender na Veneri koji bi na površini radio najmanje 30 dana. Govoreći na Petom međunarodnom aeronautičkom kongresu u Moskvi (2006), zamenik direktora Ruske federalne svemirske agencije (rus. Федеральное космическое агентство России, poznatije kao "Roskosmos", odn RKA), Vitalij Davidov, svrstao je istraživački projekat „Venera-D" među najviše prioritete koje će finansirati vlada.

  Nažalost, 2004. godine planovi za lansiranje su pominjali 2013. godinu, a sletanje na Veneru 2014. godinu. Međutim, zbog nedostatka rubalja, 2006. misija je pomerena na 2016., dok se sada kao najrealniji pominje termin 2016-18. Očekuje se da bi kao raketa-nosač mogao ponovo da posluži već provereni buster „Proton", ali možda ga zamenji mnogo snažnija raketa Angara.

31sm
Kliknite na sliku

  Tokom 2006-7, ruska i evropska agencija su raspravljale o mogućnosti jedne kooperativne misije, koja bi uključuvala jedan evropsli orbitalni modul, ruski lender, evropski atmosferski aerostat i mali lender, i japanski balon.

  Tokom 2008. godine, Institut za svemirska istraživanja (IKI) objavio je izveštaj poslednje faze istraživačko-razvojne studije (NIR), pod nazivom „Razvoj metoda za kompleksno istraživanje Venere korišćenjem orbitera, balona i dugoročnog lendera", poznatijim kao Venera-GLOB. Dokumenat je iznosio karakteristike naučnih instrumenata za orbiter, atmosferske sonde i lender. IKI se složio da će jednovremeno i dugoročno osmatranje sa površine, iz orbite i sa površine podići istraživanje Venere na radikalno novi nivo.

  IKI je preporučio sledeće okvire:

-  Orbiter: 40-50 kg;

-  Atmosferski balon: ne manji od 20 kg i autonomija ne kraća od 5 dana;

-  Lender: 10-15 kg, uključujući i mali dugotrajni modul od oko 4,5 kg sa naučnim
instrumentima za najrizičniji deo misije;

  Neki izveštaji IKI pominju i mogućnost ruskog angažovanja u eventualnoj evropkoj misiji na Veneru, znanu "European Venus Explorer", EVE. Ona bi imala lender od 170 kg, koji bi doneo oko 25 kg naučne opreme na površinu Venere.

  Koliko mi je poznato, prvi sledeći let ka Veneri planiraju Japanci, sa svojim klimatskim orbiterom „PLANET-C" („Venus Climate Orbiter", VCO). Lansiranje rakete H-IIA (tip 202) planirano je za maj 2010., a ulazak 640 kg teškog orbitera u putanju oko Venere za decembar iste godine. Misija već sada košta preko $250 miliona.



[1] Pre više od 45 godina Rusi su za samo 2 decenije lansirali 16 letilica tipa „Venera"!

[2] Doktor fizičko-matematičkih nauka, profesor na Lomonosovu, zamenik direktora Astrokosmičkog centra (АКЦ) Instituta za fiziku „Lebedev", i laureat Državne nagrade Rusije.

[3] Koroljevljeva raketno-kosmička korporacija „Energija" (rus. Ракетно-космическая корпорация "Энергия" им. С.П.Королева), poznata kraće i kao RKK Energija, predstavlja ruskog proizvođača svemirskih letilica i komponenti za svem. stanice. Osnovana je 16. maja 1946. pod nazivom Specijalni konstruktorski biro broj 1 Istraživačkog instituta broj 88 (rus. ОКБ-1 НИИ-88), а ime je dobio po prvom šefu konstruktorskog biroa, Sergeju Koroljevu (1946-66). Tokom vremena, proizveli su (između ostalog: rakete R-7 Semjorka, Vastok, Vaskhod, Sojuz, N1, „Energiju", zatim sve satelite tipa „Sputnjik", sve svemirske letilice tipa „Luna", sve „Venere", sve „Marsove", sve „Zondove", sve „Sojuze", „Buran", „Progres", sve „Saljute", itd.

[4] Akademik sovjetske, a sada ruske Akademije nauka, i bivši savetnik za nauku M. Gorbačeva. Od 1989. radi na univerzitetu Merilend. Bio je oženjen unukom bivšeg američkog predsednika Eisenhowera. 2003. nagrađen je Medaljom Karla Sagana za doprinos izučavanju Sunčevog sistema.

[5] (1913-80), jedan od vodećih sovjetskih naučnika u svemirskim istraživanjima. Tokom Hladnog rata, 1966-1980, zalagao se za kooperaciju socijalističkih zemalja, ali i za saradnju sa Amerikancima, uključujući i pripreme za letove programa „Apolo" (ASTP), često pregovarajući sa Georgeom Lowom.

[6] U periodu od 1961. do 1983. Sovjeti su ka Veneri lansirali ukupno 16 sondi iz programa „Venera".

[7] Ovo ime raketa je dobila 1965. kada je prvi put ponela u orbitu oko Zemlje višetonske naučne satelite tipa „Proton". Takođe je poznata i kao D-1/D-1e ili SL-12/SL-13. Ova raketa je zapravo trostepena, ali se za međuplanetne letove dodaje i jednomotorni četvrti stepen, blok D-1 (rus. блок Д-1) na tečno gorivo. On je prvobitno bio projektovan kao peti stepen za rusku raketu na Mesec, N1 Na lansiranju, blok D je težio 3,5 tona, ali neki delovi se odbacuju, pa mi je težina u kosmosu bila oko 2,5 t. Visok je 5,70 m i danas košta oko $4 miliona.

[8] Danas je to praktično standard. Naprimer, i „Voyageri" su takođe imali sofistikovanu pokretnu naučnu platformu, koja je nosila kamere, spektrometre, fotopolarimetar i merače plazme i kosmičkog zračenja. O tome možete pročitati u mojoj knjizi „Molim te objasni mi".

[9] Problem je bio u tome što su na svim svojim prethodnim sondama Sovjeti koristili ili optičko-mehaničke TV kamere, ili fototelevizijske uređaje, a oba sistema rade veoma sporo. Vreme dobijanja jednog jedinog kadra, a da ne govorimo o panorami, merilo se minutama. Takve kamere su već su bile korišćene na lenderima „Lune 9" i „Lune 13", „Venere 9-14", a takođe i na orbiterima „Venera 9" i „Venera 10". Razume se da su za snimanje Halejeve komete takve kamere bile jednostavno neprikladne. U tim uslovima, za sovjetske naučnike pravo je otkrovenje bila pojava prvih poluprovodničkih CCD uređaja, pomoću kojih su mogle da se prave slike visokog kvaliteta.

[10] Zajedno sa V. I. Morozom (1932-2004) radio je na Furijeovom infracrvenom spektrometru za „Venere 15 i 16" i proučavao atmosfersku dinamiku polarnih regiona Venere. Bio je istraživački direktor VEGA misije. Kasnije je radio na projektima rovera za Mars, Mars Microphone eksperimenat za Nasinu sondu Polar Lender", misiju solarnog jedra „Cosmos 1", projektovao balone za Mars, ESA projekte za slanje novih lendera i balona na Veneru, radio na zajedničkom projektu Rusa, ESA i JPL, MARSES, sa planom da se kroz tlo šalju elektromagnetni talasi i tako pronađu (ili ne) voda i depoziti leda.

[11] Kad nam je najbliža, Venera je udaljena 38,2 mil. km, a kada je najdalja 261,0 mil. km.

[12] Jedan od dva kontinenta, visoravni na Veneri. Drugi je tzv. Ištarina zemlja. Afroditina zemlja zauzima skoro polovinu ekvatora i nalazi se na suprotnoj strani od Zemlje kada nam je Venera najbliža.

[13] Biro osnovan 1948. severno od Zagorska. Nakon puno reorganizacija, ostao je najstariji i najveći (25 km2) ruski poligon za testiranje raketnih motora, sposoban da ispituje stepene prečnika do 9 metara. Tu su se ispitivali (i danas se ispituju na poligonu V2) kriogeni motori snage 100-2.000 MN (npr. RD-0120).

[14] Prva korišćenja  masenih spektrometara  na drugoj planeti izvele su „Venera 9" i „Venera 10" (1975). Javljeno je prisustvo azota, amonijaka i prvi put karbonil-sulfida (COS). Oba instrumenta su imala probleme usled kontaminacije materijalom iz oblaka.

[15] Zapravo, prvo su se pojavili tajanstveni električni impulsi i fluktuacije u Doplerovom sistemu za praćenje lendera. U isto vreme pojavili su se pikovi u očitavanju uređaja IVAS-S (ultraljubičasti apsorbcioni spektrometar), verovatno nastali gubitkom prikupljenog materijala iz komore. Slične električne probleme imale su i „Venera 11-14" na visini od 12 do 18 km, kao i sve četiri američke sonde „Pioneer", koje su na 12 km izgubile temperaturne i fotometrijske  senzore. Uzroci za ovakav „shock layer" još uvek su nepoznati.

[16] Interesantno je da ruski izvori uopšte ne pominju po dve kamere u boji na ovim lenderima. Zapadni stručnjaci kažu da su obe kamere na obe letilice omanule jer nakon sletanja piro-punjenja nisu uspevala da odbace poklopce sa sočiva kamera.

[17] Na površini samo 0,02%. Najviše ima ugljen-dioksida: 96,5% i azota: 3,5%.

[18] Mada su lenderi sletali bez padobrana, samo uz pomoć aeročočnica, zbog guste atmosfere sletanje je bilo brzinom od samo 7 metara/sek, slično padu sa 10 m visine.

[19] Zbog ekstremnih uslova na Veneri, uređaj za bušenje je projektovan tako da može da radi tek nakon termalnog širenja njegovih delova na 500° C.

[20] Vulkanske stene koje čine tektonske ploče na Zemlji, kakve su pronađene i na Mesecu, Marsu i Vesti.

[21] Mesečeva kora je po sastavu uglavnom anortositična, u skladu sa teorijom o okeanima magme. Prema procenama, gvozdeni anortosit na Mesecu star je oko 4,4 mld. godina.

[22] Ruski geohemičar, akademik od 1987. Radio na geohemijskim procesima nastanka ruda, magmatskim procesima i nastanku Mesečevog tla.

[23] Malo se zna da su prvi roveri na Marsu bili zapravo Sovjetski. Zvali su se ПрОП-М (rus. „Прибор оценки проходимости - Марс"; „Uređaj za procenu prohodnosti - Mars"), a na Mars su ih krajem 1971. donele sonde „Mars-2" i „Mars-3". Prva sonda se zapravo razbila o površinu, dok je druga radila samo 20 sekundi.

[24] Po programu izučavanja Meseca M8, bio je i predlog donošenja kamenja sa suprotne strane Meseca (E8-5N), ili kartografiranje površine i donošenje uzoraka na Zemlju (E8-LSK). Program je, nakon leta „Lune 24",  stopiran, a čitavi timovi, koji su radili na „Lunama", prebačeni su na projekat donošenja uzoraka s Marsa, 5M.

[25] Jedan od poslednjih lendera iz porodice „Venera", „Venera 13", slala je podatke tokom spuštanja kroz atmosferu sat vremena i još 127 minuta sa površine, što se smatra mnogo, obzirom da je dole bilo 457° C a pritisak 89 atm.

[26] Iskusni Lavočkinovi inženjeri su upotrebili polimerski Ftorlon, vrstu teflona. [rus. Фтор - fluor].

[27] Od ekvatora do pola Venere kopnom ima oko 9.500 km.

[28] Venera se okreće u suprotnom pravcu od Zemlje.

[29] Gornji slojevi atmosfere (gde duvaju irkanskivetrovi brzinom i do 360 km/h) okrenu pun krug oko planete za 100 sati, dok površina okrene pun krug tek za 243 dana. Razlozi za to su još uvek nejasni, ali se veruje da to ima veze sa velikom količinom Sunčeve energije koju apsorbuju gornji slojevi atmosfere.

[30] Venera je vrlo suva planeta, ali vodena para igra kritičnu ulogu u hemiji njene atmosfere, jer je neophodna za stvaranje oblaka aerosola sumporne i fosforne kiseline.

[31] Letilica je lansirana raketom „Ariane" 2. jula 1985. Nosila 10 naučnih instrumenata, 13. marta 1986. je prišla na 600 km od jezgra komete i poslala seriju slika. 14 sekundi pre nego što je prišla najbliže jezgru, sonda je bila pogođena komadom komete, što je izazvalo gubitak nekih informacija i kvar određenih instrumenata. „Preživeli" aparati su posle 6 godina hibernacije ponovo uključeni 10. jula 1992. i tada je posećena kometa 26P/Grigg-Skjellrup. „Đoto" je prišao na 200 km ali nije načinio nijednu sliku jer su kamere bile uništene.

[32] Američki program International Sun-Earth Explorer (ISEE) obuhvatao je 3 letilice. Poslednja od njih je 1982. završila svoje prvobitne zadatke merenja interakcije solarnog vetra i Zemljinog magnetnog polja, a potom gravitacionim manevrom upravljena ka kometi Giacobini-Zinner. U blizinu Zemlje će se vratiti tek 2014. godine.

[33] Koga interesuje da li je ovo rekordna brzina, preporučujem mu text o trenutnim rekorderima u svemiru.

[34] Ove udaljenosti su samo procene, jer iako su sâme letilice mogle da se nanišane preciznošću od 100 km, njihova udaljenost od jezgra komete je mogla da se proceni u okviru od nekoliko hiljada kilometara.

[35] Sovjetska letilica „Mars 1" lansirana je 1962. baš u vreme maksimuma meteorskog pljuska Taurida (koji predstavljaju ostatke komete Encke), i tokom prvih dana leta registorvani su brojni mikrosudari.

Postoji takođe i priča da je Nasinu letilicu „Mariner 4" uništio „pljusak meteoroida, neuporedivo jači nego bilo koji pljusak Leonida ikad viđen na Zemlji". Navodni krivac je „tamna kometa" D/1895 Q1 Swift.

[36] U trenutku proletanja kroz komu, zbog brojnih čestica prašine, solarne baterije su u jednom momentu izgubile 80% svog kapaciteta.

[37] U to vreme, Halejeva kometa je bila jedno od najtamnijih tela poznatih u Sunčevom sistemu.

[38] Bilo je planova da 1998. sondu uprave ka kometi 21P/Giacobini-Zinner, ali je to, zbog nedostatka hidrazina, kao i kasnija poseta kometi 55P/Tempel-Tuttle 1998., otkazano.

[39] To je bila prva međuplanetna letilica a da nije bila Sovjetska ili Američka.

[40] U Americi još od 1883. godine postoji teorija da su krajem XIX veka veliki požari u veliki požari u Čikagu i Peštigu uzrokovani delovima ove komete koji su pali na Zemlju.

 

 

Our valuable member Draško Dragović has been with us since četvrtak, 02 april 2009.

Show Other Articles Of This Author

Add comment


Security code
Refresh