Astronomski Magazin

3. Rađanje „Mesečeve lutalice"

Prelaskom projektnog zadatka letilice „E-8" u biroe MLZ, u Himki je prešao i jedan deo stručnjaka iz OKB-1, koji su već godinama bili uključeni u rad na temi.

U međuvremenu, tokom decembra 1965. godine, Koroljev je razvio alternativnu varijantu leta oko Meseca sa ljudskom posadom (tema „Л-1"). Zato je Savet ministara SSSR-a odobrio „kooperativni" projekat OKB-1 i OKB-52, koji je uz pomoć kompleksa „УР-500 - Л-1" trebao da izvede prvi let sa čovekom oko Meseca. U Koroljevovim biroima OKB-1 zaustavljeni su svi projekti na raketana serije „H", osim, naravno, na raketi „H-1". Ipak, raketa 8K82K, pojačana dodatnim stepenom 11C824 („блок Д" rakete 11А52 „Н-1"), po svojim energetskim karakteristikama bila je verna kopija rakete „H-II". No dok je „H-II" još bio samo na crtežima, 8K82K „Протон" je već bio spreman za probna lansiranja.

Raketa-nosač „H-1" („N-1").  Na slici se vidi 30 motora „NK-33" potiska 5.130.000 kg (50,3 MN). Drugi stepen je imao 8 motora „NK-15V".

Zato su krajem 1965. godine projekti, razrađivani ranije za montiranje na raketu „H-II", bili preorijentisani za lansiranje raketom 8K82K „Протон". Među njima se nalazio i lunohod.

Na osnovu obimnog prikupljenog materijala u OKB-1, radovi na lunohodu su u Lavočkinovim konstruktorskim biroima MLZ tekli prilično brzo. Međutim, ekipa iz Himkija odlučila je da se ne oslanja na Koroljevov projekat letilice „E-8", već da naprevi svoju varijantu. Pored toga, stanica „E-6М №13" („Луна-9")poslala je informacije o karakteristikama lunarnog tla, što se u vreme rada na lunohodu u OKB-1 nije znalo. Tlo se pokazalo dovoljno tvrdim, sa relativno tankim slojem prašine. Zato su konstruktori revidirali projekat šasije, odustali od gusenica, i opredelili se za osam točkova.

Samohodna šasija za lunohod, koju je napravio lenjingradski „ВНИИтрансMаш" (ВНИИТМ) pod rukovodstvom Aleksandra Leonoviča Kamurdžiana. Oni su tada u SSSR (a i danas su u Rusiji) bili zaduženi za sve šasije planetohoda (točkove, motore, prenos, vešanje, sistem upravljanja, itd.). Ova šasija je bila teška samo 84 kg.

Konačno, u jesen 1966. godine glavni i odgovorni konstruktor Georgij Babakov je odobrio prepravljeni projekat lunohoda, i započet je rad na konstrukciji.

Ovde treba reći da se indeks „E-8" odnosio na čitav kompleks koji je nosila rakete 8K82K, u koji su spadali desantni modul (KT[1]) i sâm lunohod (8ЕЛ) (donja slika).

Automatska kosmička stanica „E-8" („Луна-17"). Vidi se "zapakovani" lunohod na vrhu i modul KT ispod njega. Crtež je iz enciklopedije „Космонавтика". 1 - blok sa rezervoarima; 2 - radiovisinomer; 3 - reaktivni mikromotori sistema stabilizacije; 4 - rezervoar goriva sistema za stabilizaciju; 5 - rampa za silazak vozila; 6 - rezervoar sa azotom sistema astronavigacije; 7 - telekamera; 8 - antena; 9 - poluusmerena spiralna antena za prenos telemetrije; 10 - solarni panel (zatvoren); 11 - „Луноход-1"; 12 - telefotokamera; 13 - šipkasta antena; 14 - radioizotopski izvor toplote; 15 - mikromotor sistema orijentacije; 16 - Doplerov aparat za merenje brzine (ДА-018); 17 - stepen za odbacivanje; 18 - izduvnik osnovnog raketnog motora; 19 - trokraki stajni trap za sletanje na Mesec.

[1] Predstavlja korekciono-kočioni blok (rus. корректирующе-тормозной модуль, KT), koji u svom sastavu ima raketni motor КТДУ-417, instrumente za upravljanje letom i sletanje, i motore za amortizovano sletanje na površinu Meseca. Osnovu čine 4 loptasta rezervoara, od kojih su 2 za gorivo, a 2 za instrumente i opremu. Tu se nalaze i 2 rampe za silazak lunohoda kad se spuste na Mesec („prednjia i „zadnja", u zavisnosti od reljefa na mestu spuštanja).