Astronomski Magazin

4. „Lunohod-1"

Pre nego što počnem da opisujem lansiranje lunohoda, treba da navedem kako bi, u idealnim uslovima, trebalo zapravo da protekne njihov let.

Kompleks „E-8" se lansira sa kosmodroma Bajkonur, nosećom raketom 8K82K „Протон-K". Na 25 sekundi od starta (T+25 sek.), na visini od 500 m, završava se vertikalni deo trajektorije i otpočinje zauzimanje programiranog nagiba. U T+125 sek. dolazi do odvajanja prvog stepena rakete, u T+200 sek. odbacuje se zaštitna obloga na vrhu rakete („glava" rakete), a u T+375 sek. odvaja se i drugi stepen. Nakon 588 sekundi od starta, isključuje se motor trećeg stepena[1] i uključuje motor 11Д58 dodatnog stepena 11С824[2]. U T+958 sek. gasi se motor 11Д58 i aparat "E-8" sa „блоком Д" ulazi u orbitu visoku 200 km sa nagibom od 51,6°.

Posle 35 minuta od lansiranja otvaraju se noge stajnog trapa desantnog stepena KT i pali se 8 motora na tečno gorivo (ЖРД) male snage sistema stabilizacije. U T+66 min. dolazi do orijentacije kompleksa „E-8" („Luna-17"/ „Lunohod-1" +„ блок Д"), a 70 min. od starta po drugi put se pali motor „блока Д". Nakon rada od 400 sekundi (6,7 min.), čitavom ansamblu se dodaje brzina od 3.170 m/s, i on konačno ulazi u trajektoriju koja će ga odneti ka Mesecu. Dvanaest sekundi nakon isključenja motora 11Д58, od stanice "E-8" odvaja se ispražnjeni „блок Д".

Tokom sledeće faze leta, planirane su dve korekcije putanje. Posle 4 dana i 7 sati od uzletanja sa Bajkonura, „E-8" uz pomoć kočionog motora[3] desantnog modula (KT) ulazi u orbitu oko Meseca visine 120 km i sa periodom rotacije od 2 sata. Dan kasnije vrši se prva korekcija, kojom se visina pericentra[4] nad izabranom tačkom sletanja snižava na samo 20 km, a još dan kasnije i druga, sa ciljem ulaska u tačnu ravan leta atarata u odnosu na tačku sletanja.

Da je imao ko, ovako bi mu tada iz „E-8" izgledalo sletanje na Mesec. Za samo šest minuta uslediće "touch-down".

Konačno, u T+7 dana i 16 sati pali se osnovni kočioni motor. On na visini od 2,3 km iznad površine snižava brzinu praktično na 0, i do visine od oko 700 m stanica se spušta sa isključenim motorom. Dalje spuštanje teče sa uključenim motorom sve do visine od 20 metara, kada se gasi osnovni motor a uključuje motor male postisne snage. Na osnovu signala gama-visinomera „Квант-2", na visini od 1,8-3 metra, konačno se gasi i ovaj motor, a stanica se pri maksimalnoj brzini od 5 m/s meko prizemljuje na površinu. Čitavo sletanje od početka kočenja trajalo je oko 6 minuta.

Nakon uspešnog sletanja na površinu, dok telefotometri snimaju panoramu mesta sletanja, automatski se otvaraju dva para rampi. Na osnovu procene snimaka, timovi sa Zemlji odabiraju pravac silaska lunohoda i određuju prvu maršrutu. Garantovani rok aktivne vožnje lunohoda po Mesecu trebalo je da bude 3 Mesečeva dana (malo kraće od 3 meseca[5]).

Šematski prikaz sletanja aparata "E-8" na Mesec. U prvom planu je prikazan trenutak kada lunohod uz pomoć rampi silazi sa desantnog modula.

[1] Radi se o Kosbergovom motoru na tečno gorivo (N₂O₄/UDMH) РД-0212, koji za 238 sekundi planiranog rada stvara potisak od 630,17 kN.

[2] Ili „блок Д". Njegova ukupna masa je bila 13.360 kg; prazan: 1.800 kg. Vrednost: $ 4 mld. Koristi Каraljovljev motor na tečno gorivo РД-58 potiska 84,4 kN. Motor je bio prečnika 1,17 m i imao je težinu od 300 kg. Bio je proizveden za gornji stepen rakete „N-1" ali je kasnije adaptiran za „Proton".

[3] Radi se o raketnom motoru na tečno gorivo КТДУ-417 (rus. Корректирующе-Тормозная Двигательная Установка), koji je polovinom šezdesetih konstruisao biro Alekseja M. Isajeva na osnovu kočionih motora „Vastoka" i „Sojuza". Zapravo, sastoji se iz 2 autonomna bloka - osnovnog i malog potiska. Svaki od njih radi u 3 različita režima.

Tipično, osnovni blok obavlja korekcije trajektorije, uvodi letilicu u orbitu oko Meseca, i manevrisanje u orbiti, ali ovde učestvuje i u sletanju. Taj motor je jednokomorni, sa mogućnošću više uključivanja (preko 11). Potisak: 7,35-18,92 kN; ukupno vreme rada: više od 650 sek.

Blok malog potiska (11Д417Б) obezbeđuje meko aluniranje aparata. Motor je dvokomorni, potiska 2,06-3,43 kN; ukupno vreme rada: 30 sek. Za pritisak u rezervoarima goriva i za upravljanje automatikom motora korišćen je helijum pod pritiskom, koji se nalazio raspoređen u loptastim rezervoarima.

[4] Tačka na orbiti koja je najbliža centru privlačenja (vidi apsis).

[5] I američki roneri na Marsu, „Spirit" i „Opportunity", lansirani 34 godina kasnije, imali su isti zacrtani rok.